,,ПРИЗНАЈЕМ, БИО САМ ПОНЕКАД ЗАЉУБЉЕН У СТАНИЧНЕ РЕСТОРАЦИЈЕ И ВЕТРЕЊАЧЕ И ПОШТЕНО САМ ПЛАТИО ЦЕНУ, ЗА ЖИВОТ МЕЂУ ЉУДИМА..''
Исписујући стихове величанственог Антића, подиђе ме неки неописив осећај.. нека језа, неки хладан ваздух, попут ових децембарских ваздуха, који су хладни сами по себи, баш као и данашњи ЧОВЕК.. Како то да један Антић боље познаје душу човека од поједних душебрижника самопрокламованих ?!? Да ли је Антић доктор за душу, који је своје уметничко срце (обојено пастелним бојама, намирисано дуваном и марципаном) дао свима, успео да од тог ''хабања'' срца његова, схвати да је сваки додир савременог човека хладан као оштрица сузе; јер, право је рећи, да сваки намерни додири, упућени са правом или без права, оставља сузе за собом.. Не знамо.. одговор од Мике не можемо добити..одговор за Мику не можемо тражити.. Право ми допушта да се питам, колика је та цена за живот међу људима и који су ти људи који наплаћују своје присуство ?? Том логиком, разумног расуђивања, проституисаност постаје карактерна особина, а носиоци легата протитуисаности постају нове друштвене месије. Реч љубав постаје апстрактно-архаична појава из плусквамперфекта. Проституисаност, као занимање које наплаћује суживот међ' људима, постаје занимање 21. века, психоаналитичари постају звезде и звездице које су богат емпријиски живот ситуирали ''фармеришући'' се са ружичастим наочарама на лицу и цео свет постаје полако глобално село где поједини кројачи кроје краткорука одела за безруки народ. Од силних додира, оних хладних, људима се руке скратиле, постале бескорисне, мале, плитке, баш као и видици савременог човека.
Да ли се та цена плаћа новцем или контрауслугом?! Да ли сви плаћамо исто, или свако спрам свог удела у заједничком животу??
Плашим се за себе и своје године.Плашим се за свој разум и цену коју ћу платити на крају шита. Плашим се за породицу, пријатеље, познанике, лирике, новинаре, писце, робијаше, уметнике (оне, који то стварно јесу).. плашим се за све нас, како ће нам бити, када не будемо могли да платимо ту цену за живот међу таквим ''људима''.. шта ће бити са нама?!
Исписујући стихове величанственог Антића, подиђе ме неки неописив осећај.. нека језа, неки хладан ваздух, попут ових децембарских ваздуха, који су хладни сами по себи, баш као и данашњи ЧОВЕК.. Како то да један Антић боље познаје душу човека од поједних душебрижника самопрокламованих ?!? Да ли је Антић доктор за душу, који је своје уметничко срце (обојено пастелним бојама, намирисано дуваном и марципаном) дао свима, успео да од тог ''хабања'' срца његова, схвати да је сваки додир савременог човека хладан као оштрица сузе; јер, право је рећи, да сваки намерни додири, упућени са правом или без права, оставља сузе за собом.. Не знамо.. одговор од Мике не можемо добити..одговор за Мику не можемо тражити.. Право ми допушта да се питам, колика је та цена за живот међу људима и који су ти људи који наплаћују своје присуство ?? Том логиком, разумног расуђивања, проституисаност постаје карактерна особина, а носиоци легата протитуисаности постају нове друштвене месије. Реч љубав постаје апстрактно-архаична појава из плусквамперфекта. Проституисаност, као занимање које наплаћује суживот међ' људима, постаје занимање 21. века, психоаналитичари постају звезде и звездице које су богат емпријиски живот ситуирали ''фармеришући'' се са ружичастим наочарама на лицу и цео свет постаје полако глобално село где поједини кројачи кроје краткорука одела за безруки народ. Од силних додира, оних хладних, људима се руке скратиле, постале бескорисне, мале, плитке, баш као и видици савременог човека.
Да ли се та цена плаћа новцем или контрауслугом?! Да ли сви плаћамо исто, или свако спрам свог удела у заједничком животу??
Плашим се за себе и своје године.Плашим се за свој разум и цену коју ћу платити на крају шита. Плашим се за породицу, пријатеље, познанике, лирике, новинаре, писце, робијаше, уметнике (оне, који то стварно јесу).. плашим се за све нас, како ће нам бити, када не будемо могли да платимо ту цену за живот међу таквим ''људима''.. шта ће бити са нама?!
